Zašto na Balkanu zakoni važe za „zečeve“, a ne i za vukove?

Piše: RADOVAN JAZIĆ (Za Ljudski.ba)

Jedna od najčešćih paralela koja se u javnom prostoru povlači kada se govori o dubokoj društvenoj krizi na Balkanu jeste ona sa uređenim zapadnim sistemima, poput Švajcarske.

Ta poređenja nisu plod puke ekonomske nostalgije, već refleksija dubokog osećaja nepravde koji prožima prosečnog građanina. Dok u uređenim demokratijama i najobičniji poslovi – poput pranja prozora ili rada u uslužnom sektoru – podležu rigoroznim pravilima odgovornosti, bezbednosti i zakona, u našem političkom amfiteatru lideri i njihovi interesni krugovi deluju u zoni apsolutne arbitGroupne moći, oslobođeni bilo kakve institucionalne kontrole. Ovaj fenomen u političkoj teoriji prepoznaje se kao „zarobljena država“ (state capture).

U takvom sistemu, zakoni i pravosuđe ne služe za zaštitu javnog interesa i procesuiranje korupcije, već postaju instrument za disciplinovanje građana i učvršćivanje monopola vlasti. Dok se običan čovek suočava sa nemilosrdnim aparatom za najsitnije prekršaje, optužbe za netransparentno trošenje javnog novca, sumnjive tendere i izvlačenje milijardi iz budžeta ostaju bez ikakvog pravosudnog epiloga. Posebno zabrinjava retorika moći koja često prati ovakve režime.

Kada se prema opravdanom gnjevu javnosti ili protestima građana nastupa sa pozicije sile i nipodaštavanja, šalje se jasna poruka o tome ko u društvu ima status nedodirljivog „vuka“, a ko je sveden na ulogu uplašenog građanina koji treba da se „razbeži“. Ta polarizacija uništava društveno tkivo i poverenje u institucije. Istinska reforma naših društava ne počinje promenom retorike, već izgradnjom sistema u kojem su suverenitet i moć vraćeni u institucije, a ne koncentrisani u rukama pojedinaca.

Tek kada pravosuđe postane slepo za političke funkcije i stranačke knjižice, a budno za kršenje zakona, moći ćemo da govorimo o državi koja služi svojim građanima, umesto da ih tretira kao podanike.