O Srebrenici se ne ćuti. Ne relativizuje. Ne koristi za pozicije. Ta borba se ne vodi u tišini beogradskih salona nego javno, jasno i bez kalkulacije.

Znate šta je najgore od svega? Kada ljudi koji se predstavljaju kao vaši, kao "predstavnici naroda", odluče da vas prodaju za funkciju. Da izaberu vlast umjesto istine. Da šute o genocidu, jer ne žele da se zamjere režimu koji negira ono što vi znate da se desilo.

To je ono što se upravo desilo sa Zukorlićevom Strankom pravde i pomirenja (SPP). Odbili su da podrže Rezoluciju o genocidu u Srebrenici u Narodnoj skupštini Srbije. Kažu da imaju svoje razloge. Kažu da su "konstruktivni". Kažu da je bolje raditi iznutra. Znate šta? To je bullshit.

Jer kad ne možeš da ustaneš i kažeš: "Genocid je počinjen nad mojim narodom", onda ti nisi predstavnik tog naroda. Ti si predstavnik sebe. Ili još gore – predstavnik režima koji taj genocid negira.

SPP i Usame Zukorlić sad imaju svoje mjesto u Vladi. Ministarsku funkciju. Kabinet. Uticaj. Ali ako je cijena toga šutnja o Srebrenici – ako je cijena da ne podržiš ni simboličan akt podrške žrtvama – onda je ta vlast kupljena na krvi. I nema tog projekta za Sandžak koji može oprati tu sramotu.

Srebrenica nije tema za kabinete. Nije kafanska rasprava. Nije nešto što se koristi za političke poene. To je rana. To je opomena. To je minimum časti i dostojanstva za svakog Bošnjaka i svakog normalnog čovjeka.. A kad političar odluči da to zanemari, samo da bi ostao "blizak Beogradu", onda znamo s kim imamo posla.

To je drugim riječima baliluk. To je kukavičluk. To je prodaja.

I neka niko ne misli da narod ne vidi.

Jer ljudi u Sandžaku znaju razliku između onih koji kleče pred Beogradom i onih koji stoje uz pravdu . Znaju razliku između borbe i poziranja. I to će doći na naplatu – kad-tad.

Zato se pitajmo: hoćemo li političare sa kičmom? Ili samo one sa funkcijom?

Jer za istinu o Srebrenici nije potrebna funkcija. Samo karakter, piše Banjalučanin iz Švadske Edin Osmančević.