Tokom studentske blokade RTS-a  okupljenim se obratio Goran Samardžić, ratni veteran iz srbije koji je ranjen u BiH: Njegov govor prenosimo u cijelosti.

“Pomaže bog, braćo i sestre! (publika: “Bog ti pomogao!”) Želim da svi pozdravimo naše drage goste iz Novog Pazara sa “Selam alejkum!”. (publika: Selam alejkum!)

Moje ime je Goran Samardžić. Zajedno sa svojim borcima, ratnim veteranima, stali smo u zaštitu naših studenata. Svi smo se zarekli pred Bogom da ćemo, ako treba, položiti naše živote da se ovoj deci ništa ne desi. Naravno, sa našom braćom i sestrama bajkerima. (Aplauz.)

Sem što sam veteran, ja sam i ratni vojni invalid. Ranjen sam u maju 92.-e u Sarajevu, sa nepunih 21 godinom, što je uzrast većine ove naše dece. Moja generacija je krenula, ili se zadesila u ratu u Bosni. Neki su krenuli da se sutprostavimo i borimo se, pod navodnicima, sa “balijama” sa “Turcima” koji su “htjeli da naprave islamsku državu na tlu Evrope”, a mi da “spašavamo svete srpske zemlje” i da “zaštitimo srpski narod”. U aprilu te ‘92-e, zapaljen je krvavi bosanski lonac. Sve strane su se utrkivale ko će više da ga potpali. Naša kuhinja za širenje mržnje i laži se nalazila u ovoj zgradi iza nas. (publika: Uaa!). Da, u ovom istom RTS-u koji i danas širi laži i mržnju. (Uaaa!)

Moja generacija se primila na te laži. Vjerovala je da radimo pravu stvar, i da smo mi u pravu, a oni drugi da su zli. I oni drugi su to isto mislili za sebe. I onda je krenuo točak zla koji nikako da se zaustavi, a za mnoge traje i dan danas.

Mi smo se primili na te laži, ali ova naša današnja generacija nije, i ustala je da se to zaustavi. (Aplauz).

Oni su ti koji šire ljubav i obasjavaju budućnost, a budućnost jeste ono što svi želimo, i dužnost nas iz naših promašenih generacija jeste da ustanemo i samo treba da ih pratimo.